Мени
- Вести
- Правила понашања у школи
- ЗА ПРВАКЕ
- ЗА ОСМАКЕ
- Предмети
- Ученички парламент
- Културне активности
- Школски спорт
- Разредна настава
- Издвојена одељења
- Екскурзије
- Такмичења
- НАСТАВА
- БИБЛИОТЕКА
- Летопис
- Пројекти
- Продужени боравак
- Oбогаћени једносменски рад
За родитеље
- ОБАВЕШТЕЊА
- Отворена врата
- Правилник о оцењивању
- Распоред контролних и писмених задатака
- Педагошко-психолошка служба
Претрага
КАЛЕНДАР
Мај 2025
| НЕД | ПОН | УТ | СРЕ | ЧЕТ | ПЕТ | СУБ | 1 | 2 | 3 |
| 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 |
| 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 |
| 18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 |
| 25 | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | 31 |
Банери
Анкета
БРОЈАЧ ПОСЕТА САЈТА ШКОЛЕ
Администрација
Наши радови
2017/2018.
Школа, школа, е, па шта је - литерарни конкурс поводом Светског дана учитеља
|
ПРВО МЕСТО Школа, школа, е, па шта је
Школа је једна велика кућа, Она је љубав, она је дом, Школа се воли као пас Жућа, Школа је увек у срцу мом.
Неке је ђаке страх од школе, Тресу се често и дрма их трема, Али и они ту кућу воле Јер бољег места за децу нема.
Тешка је мука сваког ђака Кад мора носити безброј књига. Ал' како би торба била лака Кад је препуна разних брига.
Како да оцену поправим лошу? Како да отпевам праве ноте? Како да лопту видим у кошу? На биологији упамтим све те грозоте?
Зар дијаграм тако тежак бива? Марс и Венера, падежа седам? Толико постоји школског штива, А ја у књигу само гледам.
Мучи ме ово, мучи ме оно, Писани докази да човек постоји, О, кад ће више то школско звоно? Стално до краја наставе бројим!
Кад распуст дође, мука ме хвата, И зимски и летњи предуго траје, А кад се ухватим за ђачка врата Весело викнем: Школа, школа – е, па шта је?
Теодора Ристић 54 |
2016/2017. 2015/2016. 2014/2015. 2013/2014. 2012/2013. |
ДРУГО МЕСТО
Школа, школа, е па шта је
Зашто се деца школе боје?
За то кривимо родитеље своје.
Причају приче како све треба
слушати, учити од реда до реда.
Школу похађати мора свако,
мама каже то није лако.
Тата вели вредна буди,
школу завршавају упорни људи.
Школа, школа, е па шта је!
Свака школа знање даје.
Не бојим се школе више,
ко не учи, лоше му се пише.
Ања Радивојевић 5/1
ТРЕЋЕ МЕСТО
Школа, школа, е па шта је
Школа је једно лепо место
где долазимо врло често.
Кад се школско звоно чује,
ходници увек гласно брује.
У школи научиш пуно ствари,
тамо су браћа, сестре и другари.
Некада је тешко, није лако
ал` из ње срећан изађе свако.
Никад у школи ниси сам
тамо је све што имам и знам.
Лена Јанићијевић 5/2
ПОХВАЉЕНИ РАДОВИ
Школа, школа, е па шта је
У школу се мора ићи
и на време увек стићи.
Школа наша дивна, мила
свашта нас је научила.
Нове другаре сад ја имам
и са њима се често играм.
Наставници сви нас воле
и да их слушамо лепо моле.
Ми кажемо школа, школа, е па шта је,
нама школа лака је.
Александра Славчев 5/1
Школа, школа, е па шта је
Моја школа је најбоља на свету
и пружа руке сваком детету.
Понедељком, увек насмејана лица,
чека нас наша наставница.
Другарима из школских клупа
због контролних срце увек јако лупа.
У учионици има и црвених лица
јер се створе симпатије између дечака и девојчица.
У школи је понекад тешко, понекад лако,
јер одличан ученик не може бити свако.
Милица Ристић 5/1
Школа, школа, е па шта је
Школа, школа, е па шта је?
Не боји се ко је зна.
Она може, она сме
да му знање добро да.
Још и више може
васпитање да му да.
Све што она зна
подели са нама.
Наставници су увек ту
да нам дају подршку.
Уче нас и воде на прави пут,
изводе генерације на далек пут.
Школа, школа – е, па шта је?
Не боји се ко је зна.
Увек ће ми остати
у лепим сећањима.
Тамара Станковић 54
Школа, школа, е па шта је
Време брзо лети,
па се и ја школе сетих.
Распуст брзо прође,
први септембар нама дође.
У школи ме чекају клупе,
а и књиге нам нису скупе,
ко воли да пише и учи,
неће пуно у животу да се мучи.
Учионице су пуне ђака,
свака њихова реч је јака.
Професори и деца са њим
чине велики и непобедиви тим!
Школа, школа, е па шта је
она деци знање даје.
Пуно слова пуно бројки,
у дневнику мало тројки,
више петица и четворки.
Невена Лазић 5/1
Школа, школа, е па шта је
Школа, школа, е па шта је?
Она нама знање даје.
Школа учи свему нас
и даје нам прави час.
Школа нам је кућа друга,
ту стичемо доброг друга.
Сви се труде, сви се боре
да нам сутра буде боље.
У школи су сваког дана
срећна деца пуна знања.
Сваког дана више уче
и у школи и код куће.
Јер ти сутра знање треба
да зарадиш парче хлеба.
Кроз живот је тешко ићи,
а до циља треба стићи.
Зато радан, вредан буди
да би били добри људи.
Алекса Марковић 54
Школа, школа, е па шта је
У септембру школа свака
отвара врата за сваког ђака.
Школско двориште пуни се децом,
а они радосни обасјани срећом.
Једва чекам да звоно зазвони
па да школа врата отвори.
Сва деца весела само жуборе,
ја сретох своје старе другове.
Сад смо петаци, није то шала
од вишка знања не боли глава.
Упознаћемо наставнике нове,
предмете и другове.
Школа, школа – е, па шта је?
Због учења она траје.
Кад се чује граја дечја,
због тога је она срећна.
Милица Мишић 53
Школа, школа, е па шта је
Школа, школа, е па шта је?
То је установа за играње.
У нашој школи свака просторија
пуна је нових ђака првака и петака.
Кад прво школско звоно зазвони,
зна се почињу нови дани
јер су сви стари
већ одбројани.
Све ово знамо јер у школи се стиче знање,
а знање је највеће имање.
Школа је једно велико царство
у коме је најважније другарство.
Ивана Максимовић 53
Школа, школа, е па шта је
Пета је година како сам ђак једне прелепе школе.
У школи сам стекла доста знања, а поред тога нове и добре другаре. На школској табли смо научили да пишемо прва слова и бројеве. Кад уђем у школу, осетим топлоту и пријатност којом она зрачи. У свакој клупи и учионици чува се нека ђачка тајна. Дању учионица личи на кошницу пуну вредних и паметних пчела. Ноћу личи на напустени и мрачни замак који једва чека своје становнике. Радознале пчеле тихо и мирно слушају учитеља. Сваки дан у школи је посебан дан јер се увек научи нешто ново и занимљиво.
Знам да ћу једног дана отићи из школе, али ова основна школа ће ми бити заувек у срцу.
Школа је мени други дом,
носим је увек у срцу свом.
Можда се питате,
а како то?
Па врло лако.
Ту су сви моји другари,
и пријатељи и учитељи
као моји други родитељи.
У школи делимо све радости,
туге и увек се ослањамо
једни на друге.
Јер зато пријатељи постоје,
да лакше преброде невоље своје.
Тренуци среће су нам већи
ако се још неко радује нашој срећи.
Школа је мени испунила живот
пријатељством и правим другарством
па је некад упоређујем
са својим малим царством.
Школа је као нека
брижна мајка
и за нас је она:
„Дивна бајка!“
Марија Контић 53
Школа, школа, е па шта је
Школа, школа, е па шта је?
Не знам, ал' корисна је.
Тамо ми учимо,
играмо се и научимо.
Неки је не воле,
мисле да од књиге је глупља,
а њима је глава шупља.
Кад зазвони звоно за крај часа,
кроз врата изађе деце маса.
После седнем у клупу,
а на клупи видим рупу.
Добро да домар замени клупе
па нема оне глупе рупе.
После школе одем кући,
донесем кеца,
јао, па тата ће ме тући.
Сакријем кеца,
тата види,
и то му се нимало не свиди.
Школа, школа, е па шта је?
Сад видите шта вам даје.
Филип Костадиновић 53
Светски дан наставника 2016.
Прво место: Ђорђе Павловић VI5
|
Моји наставници Моји наставници су банда ретка, муче нас стално од понедељка до петка. Сваког дана њих петоро ме дави, рекло би се да су мучитељи прави. Већ шест целих часова из српског учимо промену гласова. Знам, сваки глас једно слово, али ко ће издржати паћење ово?! Цели бројеви, из математике градиво сада је, а Невенка задатке само задаје и задаје. Свако дете може да схвати, кад нас не мучи, срце јој пати. Када у то утрче Германи, не могу се одбранити од историјских немани. Историја је прави вандализам, а ја сам више за грчки демократизам. Географска карта шарена је и лепа, пуна разних пустиња и степа. Искрено, најлепша је издалека, када јој приђем, стигне ме непогода нека. Праживотиње су прича за себе, ко измислеи досадне амебе?! Једноћелијски организми баш су ме стисли, а Драженка само о њима мисли. Физика и њено кретање, за мене су само сметање. Кад Милица испредаје ново градиво, мене у главу удари кладиво. И најбоље остављам за крај, мени је Татјана разредна, знај! После њеног schoolwork-a, на одмору крештим као изгубљена морка. Разних знања пун ми је ранац, лакше би ми било да сам падобранац. Од тих тринаест ноћних мора, теши ме звоно великог одмора. Кога не поменух, нек не буде љут. Биће у песми идући пут. |
|
Прво место: Анђела Марковић VIII3
Моји наставници
Сигурна сам да више од половине људи на свету мисли да је посао наставника лак. Мисле да они имају летњи, пролећни и зимски распуст, да више од пола године не раде. Е, па није тако. Нико не зна да наставници у ствари раде и за време зимског и летњег и пролећног распуста, некад чак и суботом.
Неко ко жели да буде наставник, мора имати стрпљења, ,,добре нерве“ и мора волети децу. Када сам била мала, желела сам да постанем наставница. Мислила сам да је то веома лако, да могу све прочитати из књиге и тако објаснити, да могу давати добре оцене оном кога волим, а лоше онима који ми нису симпатични, али сам схватила да то, у ствари, не може тако. Наставник мора поштовати одређена правила. Мора оцењивати правилно у зависности од тога како је ко научио. Треба да се труди да лекције поједностави и истакне најбитније из њих. Могу само да замислим какве муке имају када треба да их прегледају. Замислите да морате прегледати педесет контролних задатака или прочитати, исправити и оценити сто писмених задатака. Па то је као да читате књигу без краја. У мојој школи наставници су, могло би се рећи, одлични. Знају да се толико наљуте да одмах падне нека оцена у дневник ако не и контролни, али мислим да је то случај у свакој школи. Требало би мало више да учимо уз интернет и као што неки наставници чине, да некад учимо лекцију тако што гледамо презентације или тражимо нешто на телефонима. Свиђа ми се то што се наставници труде да учествујемо на што више такмичења како би представљали штколу и што се труде да школа напредује. Када сам кренула у први разред, све је било лако. Више смо се играли него што смо учили, али онда, у другом, наставница је постала строжа. Када смо дошли у пети разред, наставници су причали како морамо да учимо, да на крају сваке године нема плакања и нема поклањања оцена. Тако су нам унели малу дозу страха, али то се убрзо заборави, па се на крају године наставници најпре уобразе, па се праве да не чују, али некако на самом крају увек попусте, па се ђачке сузе исплате.
Тешко је бити наставник иако неки мисле супротно, али је лепо јер када сретнеш или видиш неког ученика који је остварио свој сан, или урадио нешто значајно за овај свет, можеш раћи да си га баш ти научио први број и прво слово. Мислим да би на крају сваки наставник требало да добије похвалу за свој труд, нерве, стрпљење и пренесено знање. За све наставнике имам само да кажем једну реч а то је – хвала.
Друго место: Теодора Јовановић VII3
Доктор, писац, новинар, пилот... свако од ових људи одабрао је за себе занимање које воли. Да ли ће то бити лечење људи, писање, новинарство, лет авионом и много шта друго, они су то бирали. Ту су и они људи који су у школи волели одређени предмет и постали наставници, а својим предавањем исправљају могуће грешке својих наставника.
Од жене која својим ауторитативним погледом и ходом већ улива деци страх и смирује их до фине, добре и повучене без навике за викањем, пуне разумевања за дечија маштања и шале, све су то наставнице и наставници. Увек је ту и онај сморени чикица, веома досадан и напоран који захтева превелику тишину и који смирује децу причајући приче од пре тридесетак година када је он ишао у школу, у чему му прође читав час, а онда задаје брдо домаћег. Деца највише воле младе људе, са тек завршеном школом, који знају нове методе предавања и који у досадне лекције уносе игру, шалу и смех. Разликују се по физичком изгледу, ту су ниски, високи, мршави и дебљи, али и по карактеру. Али они су сви ту само да нас науче ономе што је битно у животу. Можда ће данашња деца рећи како им питагорина теорема никада неће бити потребна или да су појмови које учимо из физике, хемије, биологије и техничког потпуно безначајни, али све што учимо у школи може нам бити од користи. Сви језици којима нас наставници тако муче итекако су битни, а човек вреди онолико колико језика зна.
Какви год били, наставници се морају поштовати јер нас они подучавају. Сваки наставник ће увек радо помоћи јер не би био наставник да не воли децу. Они треба да се потруде да имају што бољи однос са децом.
Друго место: Сара Анђелковић VI1
У Младеновцу, у близини Селтерс бање, налази се једна невелика, лепа зграда. То је моја школа. У њој нам знање преносе многи наставници.
Сви су они различити. Разликују се и по физичком изгледу, али и по односу према ученицима. Неки су строги, а неки много благи и попустљиви. Већина наставника нас похваљује и награђује ако нешто добро урадимо. Тако нам, на пример, наставник музичког дозвољава да свирамо клавир. Када добро урадимо вежбе, наставница физичког нам дозвољава да бирамо игру. Омиљен начин учења у школи нам је рад у групама, који организује наставница историје. Наставнице станих језика нас саветују како најбоље и најбрже да научимо француски и енглески језик. Највише се шалимо на часовима биологије. Својим погрешним одговорима често засмејемо наставницу. Наш разредни је један од најбољих предавача. Наставница српског је одлучна у томе да сви изађемо писмени из школе. Да и жврљање може да буде ументичко дело учимо на часу ликовног, па сви ученици опусте руку и уживају у цртању. За бољу оцену из георгафије увек постоји бар још једна шанса.
Иако се разликују, сви наставници желе да нам пренесу што више знања и да од нас направе добре и одговорне особе. Зато волим све своје наставнике.
Треће место: Михаило Симоновић V2
У четвртом разреду сам слушао од старијих другара како причају о својим наставницима. Често сам се питао ко ће мени предавати. Сада када знам, могу рећи да су сви добри, али да је неколико њих на мене оставило најјачи утисак.
Сви су ми говорили да је наставница математике Маша строга и да петице не даје лако. Већ на првом часу била ми је симпатична и увидео сам да је у ствари јако добра и духовита. Док нас учи, она се често шали и засмејава нас. Строга је у оцењивању и тражи знање за које даје добре оцене. За наставницу српског језика знам од када нам је у четвртом разреду одржала један час. Тада сам пожелео да ми она предаје у петом разреду и жеља ми се испунила. Највише ми се код ње допада то што лепо и разумљиво објашњава и није строга према нама.
Имао сам среће што сам за разредну добио наставницу физичког, Виолету. Она је ту увек када нам треба. Труди се да нам олакша почетак петог разреда и стално нас подстиче да учимо. Француски језик нам предаје наставница Мирјана. Она је млада, има бебу и стално нам прича о њој. Највише ми се допада то што код ње учимо кроз игру. Часови су ми увек интересантни и лепо све запамтим. Она је јако добра наставница.
Има још наставника о којима се може писати, али за сада су ово моји омиљени наставници.
Треће место: Илија Антић V4
Сваки ученик гаји одређене симпатије према неким наставницима и издваја их од осталих по начину предавања, оцењивања и опхођења према нама ученицима.
Пети сам разред и имам дванаест наставника. Свако је на свој начин специфичан и другачији од других. Наставница српског, Марина, јако је фина и милина је слушати њена предавања. Математику нам предаје Божидар, млад наставник који је много добар и уз њега математику заволи и научи свако дете. Наставница Светлана предаје биологију, стално проверава наше знање и њена предавања су јако занимљива. Данијела, наставница историје, једна је од строжих наставника. Захтева рад и дисциплину и редовно утврђивање градива. Најдуховитији наставник у школи је Дарко који је омиљен код свих ученика. Уз смех и шалу одржава предавања и пропитује нас. Што се језика тиче, добили смо одличне наставнице и сигурни смо у то да ћемо добро савладати језике. Наставница Милка је задужена за енглески, сви је волимо јер је јако млада и кроз игру сваког часа научимо нешто ново. С друге стране, наставница француског Сузана мало је строжа, али све у жељи да учимо језик. Наставница Зорица, уједно и разредна, јако је фина, редовно нам указује на грешке, несташлуке, свађице и труди се да од нас направи што боље ученике. Информатику нам предаје Ана, учи нас руковањем рачунарима и задовољна је нашим знањем. Ликовно је час опуштања, наставник Милан нам задаје јако занимљиве и симпатичне теме за цртање, а музичко је зу наставника Јована путно нота, песма, али и смеха. Физичко, иначе мој омиљени предмет, предаје духовити Љубинко, који ме је задужио да воидм вежбе загревања и који из нас извлачи максимум.
Ово су у кратким цртама моји наставници, задовољан сам њима, уз њим изграђујем своје образовање и личност. Сви су на свој начин добри, али морам признати да победу носи наставник географије Дарко. Он је јединствен уноси радост у учионицу и шири љубав међу нама својим очаравајућим осмехом и духовитошћу.
Моји наставници
Сигурна сам да више од половине људи на свету мисли да је посао наставника лак. Мисле да они имају летњи, пролећни и зимски распуст, да више од пола године не раде. Е, па није тако. Нико не зна да наставници у ствари раде и за време зимског и летњег и пролећног распуста, некад чак и суботом.
Неко ко жели да буде наставник, мора имати стрпљења, ,,добре нерве“ и мора волети децу. Када сам била мала, желела сам да постанем наставница. Мислила сам да је то веома лако, да могу све прочитати из књиге и тако објаснити, да могу давати добре оцене оном кога волим, а лоше онима који ми нису симпатични, али сам схватила да то, у ствари, не може тако. Наставник мора поштовати одређена правила. Мора оцењивати правилно у зависности од тога како је ко научио. Треба да се труди да лекције поједностави и истакне најбитније из њих. Могу само да замислим какве муке имају када треба да их прегледају. Замислите да морате прегледати педесет контролних задатака или прочитати, исправити и оценити сто писмених задатака. Па то је као да читате књигу без краја. У мојој школи наставници су, могло би се рећи, одлични. Знају да се толико наљуте да одмах падне нека оцена у дневник ако не и контролни, али мислим да је то случај у свакој школи. Требало би мало више да учимо уз интернет и као што неки наставници чине, да некад учимо лекцију тако што гледамо презентације или тражимо нешто на телефонима. Свиђа ми се то што се наставници труде да учествујемо на што више такмичења како би представљали штколу и што се труде да школа напредује. Када сам кренула у први разред, све је било лако. Више смо се играли него што смо учили, али онда, у другом, наставница је постала строжа. Када смо дошли у пети разред, наставници су причали како морамо да учимо, да на крају сваке године нема плакања и нема поклањања оцена. Тако су нам унели малу дозу страха, али то се убрзо заборави, па се на крају године наставници најпре уобразе, па се праве да не чују, али некако на самом крају увек попусте, па се ђачке сузе исплате.
Тешко је бити наставник иако неки мисле супротно, али је лепо јер када сретнеш или видиш неког ученика који је остварио свој сан, или урадио нешто значајно за овај свет, можеш раћи да си га баш ти научио први број и прво слово. Мислим да би на крају сваки наставник требало да добије похвалу за свој труд, нерве, стрпљење и пренесено знање. За све наставнике имам само да кажем једну реч а то је – хвала.
Друго место: Теодора Јовановић VII3
Доктор, писац, новинар, пилот... свако од ових људи одабрао је за себе занимање које воли. Да ли ће то бити лечење људи, писање, новинарство, лет авионом и много шта друго, они су то бирали. Ту су и они људи који су у школи волели одређени предмет и постали наставници, а својим предавањем исправљају могуће грешке својих наставника.
Од жене која својим ауторитативним погледом и ходом већ улива деци страх и смирује их до фине, добре и повучене без навике за викањем, пуне разумевања за дечија маштања и шале, све су то наставнице и наставници. Увек је ту и онај сморени чикица, веома досадан и напоран који захтева превелику тишину и који смирује децу причајући приче од пре тридесетак година када је он ишао у школу, у чему му прође читав час, а онда задаје брдо домаћег. Деца највише воле младе људе, са тек завршеном школом, који знају нове методе предавања и који у досадне лекције уносе игру, шалу и смех. Разликују се по физичком изгледу, ту су ниски, високи, мршави и дебљи, али и по карактеру. Али они су сви ту само да нас науче ономе што је битно у животу. Можда ће данашња деца рећи како им питагорина теорема никада неће бити потребна или да су појмови које учимо из физике, хемије, биологије и техничког потпуно безначајни, али све што учимо у школи може нам бити од користи. Сви језици којима нас наставници тако муче итекако су битни, а човек вреди онолико колико језика зна.
Какви год били, наставници се морају поштовати јер нас они подучавају. Сваки наставник ће увек радо помоћи јер не би био наставник да не воли децу. Они треба да се потруде да имају што бољи однос са децом.
Друго место: Сара Анђелковић VI1
У Младеновцу, у близини Селтерс бање, налази се једна невелика, лепа зграда. То је моја школа. У њој нам знање преносе многи наставници.
Сви су они различити. Разликују се и по физичком изгледу, али и по односу према ученицима. Неки су строги, а неки много благи и попустљиви. Већина наставника нас похваљује и награђује ако нешто добро урадимо. Тако нам, на пример, наставник музичког дозвољава да свирамо клавир. Када добро урадимо вежбе, наставница физичког нам дозвољава да бирамо игру. Омиљен начин учења у школи нам је рад у групама, који организује наставница историје. Наставнице станих језика нас саветују како најбоље и најбрже да научимо француски и енглески језик. Највише се шалимо на часовима биологије. Својим погрешним одговорима често засмејемо наставницу. Наш разредни је један од најбољих предавача. Наставница српског је одлучна у томе да сви изађемо писмени из школе. Да и жврљање може да буде ументичко дело учимо на часу ликовног, па сви ученици опусте руку и уживају у цртању. За бољу оцену из георгафије увек постоји бар још једна шанса.
Иако се разликују, сви наставници желе да нам пренесу што више знања и да од нас направе добре и одговорне особе. Зато волим све своје наставнике.
Треће место: Михаило Симоновић V2
У четвртом разреду сам слушао од старијих другара како причају о својим наставницима. Често сам се питао ко ће мени предавати. Сада када знам, могу рећи да су сви добри, али да је неколико њих на мене оставило најјачи утисак.
Сви су ми говорили да је наставница математике Маша строга и да петице не даје лако. Већ на првом часу била ми је симпатична и увидео сам да је у ствари јако добра и духовита. Док нас учи, она се често шали и засмејава нас. Строга је у оцењивању и тражи знање за које даје добре оцене. За наставницу српског језика знам од када нам је у четвртом разреду одржала један час. Тада сам пожелео да ми она предаје у петом разреду и жеља ми се испунила. Највише ми се код ње допада то што лепо и разумљиво објашњава и није строга према нама.
Имао сам среће што сам за разредну добио наставницу физичког, Виолету. Она је ту увек када нам треба. Труди се да нам олакша почетак петог разреда и стално нас подстиче да учимо. Француски језик нам предаје наставница Мирјана. Она је млада, има бебу и стално нам прича о њој. Највише ми се допада то што код ње учимо кроз игру. Часови су ми увек интересантни и лепо све запамтим. Она је јако добра наставница.
Има још наставника о којима се може писати, али за сада су ово моји омиљени наставници.
Треће место: Илија Антић V4
Сваки ученик гаји одређене симпатије према неким наставницима и издваја их од осталих по начину предавања, оцењивања и опхођења према нама ученицима.
Пети сам разред и имам дванаест наставника. Свако је на свој начин специфичан и другачији од других. Наставница српског, Марина, јако је фина и милина је слушати њена предавања. Математику нам предаје Божидар, млад наставник који је много добар и уз њега математику заволи и научи свако дете. Наставница Светлана предаје биологију, стално проверава наше знање и њена предавања су јако занимљива. Данијела, наставница историје, једна је од строжих наставника. Захтева рад и дисциплину и редовно утврђивање градива. Најдуховитији наставник у школи је Дарко који је омиљен код свих ученика. Уз смех и шалу одржава предавања и пропитује нас. Што се језика тиче, добили смо одличне наставнице и сигурни смо у то да ћемо добро савладати језике. Наставница Милка је задужена за енглески, сви је волимо јер је јако млада и кроз игру сваког часа научимо нешто ново. С друге стране, наставница француског Сузана мало је строжа, али све у жељи да учимо језик. Наставница Зорица, уједно и разредна, јако је фина, редовно нам указује на грешке, несташлуке, свађице и труди се да од нас направи што боље ученике. Информатику нам предаје Ана, учи нас руковањем рачунарима и задовољна је нашим знањем. Ликовно је час опуштања, наставник Милан нам задаје јако занимљиве и симпатичне теме за цртање, а музичко је зу наставника Јована путно нота, песма, али и смеха. Физичко, иначе мој омиљени предмет, предаје духовити Љубинко, који ме је задужио да воидм вежбе загревања и који из нас извлачи максимум.
Ово су у кратким цртама моји наставници, задовољан сам њима, уз њим изграђујем своје образовање и личност. Сви су на свој начин добри, али морам признати да победу носи наставник географије Дарко. Он је јединствен уноси радост у учионицу и шири љубав међу нама својим очаравајућим осмехом и духовитошћу.
Награђен рад на конкурсу ''Јесен'' поводом одржавања тематске недеље ''Поздрав јесени'' септембар 2016.
Јесен
Златна јесен на врата куца
носећи богате дарове.
Људи по пољима приводе крају
тешке јесење радове.
Подруми пуни зимнице,
кукуруза пуни кошеви,
у остави храном пуне полице,
а до пролећа ће бити потрошени.
Ускоро ће на дрвећу одело,
заменити бунда нежна,
а златну јесен са топлим сунцем
заменити зима снежна.
Тамара Станковић 4/2
2015/2016.
Какви су нам наставници
За нас су часови понекад игра,
али када нас наставник погледа,
вртимо се као чигра.
Понекад су наставници веома строги,
али су зато још увек део моде
и биће тако док нас кроз живот воде.
Миа Марковић V/2
Миа Марковић V/2
Пазите возачи
Пазите возачи,
колима сте јачи.
Свуда је пешака,
а највише ђака.
Идите и ви пешке,
уочите своје грешке.
Ваша кола су јака,
правила вам лака.
Ми нисмо ваше мете,
испред вас је мало дете.
Миа Марковић V/2
Мама и тата
Мама и тата су ми као сунце од злата,
њихова ми је срећа као букет цвећа.
Њихово ми здравље део радости највеће,
њихова ми љубав значи као птици дрвеће.
Бог је добар што ми створи тату и маму
и отклони сву могућу таму.
Сара Димитријевић V/2
Дође крај
Дође крај декиног живота,
година му беше понајвећа: стота.
Није хтео ништа, па ни хлеба
да другоме човеку не затреба.
У великој части анђели га однели,
чисту Божју душу са собом понели.
Моме деки нека је срећан пут,
делић мога срца још је забринут.
Сара Димитријевић V/2
2014/2015.
Најдража особа
Када кажем драга особа, немам дилему. У глави ми се појави лик предивног човека, мог дека Андрије.
Живи у прелепом приморском градићу у Шведској. Када је био мали, брат га је назвао Дија, тако сам наставила и ја да га зовем. Мој Дија је предиван декица од седамдесет девет година, има сребранасту, таласасту косу, очи небеског плаветнила, сакривене испод савршено изгланцаних наочара. Нижег је раста и са годинама је мало пунији, што његовом изгледу даје још већу топлину. Облачи се спортски и модерно, то му добро стоји. За њега ме веже пуно лепих доживљаја. Толико тога лепог је учинио за мене да је моју безграничну љубав осигурао за сва времена. Последње што ме је дотакло, догодило се око Нове године, у Шведској.
Спремајући се за новогодишњу ноћ, неуморно смо обилазили тржне центре, док нас је Дија стрпљиво чекао у колима. Сви смо купили понешто, али ја нисам била задовољна. Када смо стигли кући, тихо ме је упитао: ,,Недице, зашто су твоје окице тако тужне?“ Одговорила сам му да сам уморна, али ми није поверовао. Пољубио ме је у косу и рекао: ,,Не секирај се, сутра је нови дан“. Тако је и било, устали смо, доручковали и Дија је изјавио: ,,Идемо Неда и ја у шетњу“. Намигнуо ми је и извео напоље. Одвезао ме је у тржни центар рекавши: ,,Твоја срећа нема цену, бирај!“ Била сам на ивици суза. Ухватио ме је за руку и повео кроз радњу. Сложили смо се кад сам угледала најлепшу хаљину на свету. Вратили смо се кући, подједнако срећни. Моја срећа је и његова, видела сам то на његовом озареном лицу. Отишли смо спремни за новогодишњу ноћ. Када је музика засвирала плес, позвала сам га на подијум. Плесали смо, а мој дека је плакао од среће и сав важан говорио: ,,Ово је моја унука!“
Андрија Дачби је најбољи човек на свету, сигрурана сам у то. Човек који има толико емоција, разумевања, не може да буде лош. То је дека каквог бих пожелела сваком детету, а ја сам сигурно најсрећнија што га имам. Он је мој узор у живтоту јер воли децу, игра се са нама, добар је, брижан. Он је најбољи!
Неда Љубеновић V/4
Размишљање једног седмака о пријатељству, животу, љубави и срећи
Живот се не може описати једном речју, нити је то једно дешавање, једна особа, један предмет. Живот је све оно око нас што после напорног дана може да нас насмеје, да нам да храброст да се боримо, да нас дигне са дна и усмери ка неком циљу. Живот је све оно због чега ћемо заплакати, али се и насмејати, и оно што ће нам испунити сваки дан.
На часу хемије наставник је теглу напунио каменчићима и упитао ученике за мишљење – да ли је та тегла пуна. Сви су потврдно одговорили. Затим је додао песак који је испунио шупљине између камења и поновио питање. Ученици су узвратили истим одговором. Након тога је додао кафу која је натопила све празнине у тегли. Рекао им је да су каменчићи крупне ствари, као наше здравље, породица, љубав, пријатељство, без којих нико не би био жив у потпуности. Затим је објаснио да је песак мање битан део живота сваког човека – његов посао, аутомобил, кућа, а да кафа представља ситнице због којих опстајемо у животу. То је онај загрљај због ког знамо и осећамо да је неко увек уз нас, нежне речи утехе у тешким временима, помоћ у било каквој ситуацији. Заиста, у праву је, али те најситније ствари ја називам срећом. Срећа је имати пријатеља који ће, без обзира на све, доћи и загрлити нас, дати нам снаге да да наставимо борбу даље. Срећа је када са сигурношћу можемо рећи да смо изградили поверење са неким особама, као и то да имамо некога ко је увек искрен према нама. Срећа је у малим тренуцима пажње – када смо срећни јер видимо осмех на нечијем лицу, када у туђим очима проналазимо сопствено огледало, када за неколико година размак између наших прстију попуне туђи и када када будемо знали да заувек уз себе имамо неког ко би за нас све дао. Срећа је, заправо, неприсуство бола. Срећа је уживање у заласку сунца, испијање чаја и читање лепе квалитетне књиге у коју утонеш до краја. Срећа је када знамо да негде неко мисли о истим стварима као и ми и када у животу проналазимо особе налик себи.
Живот, љубав, пријатељство и све врлине спадају у срећу, јер без њих ми не бисмо били прави ми и осећали бисмо се празно и безвредно. Али, највећа срећа је, заправо, живети – зато се запитајте да ли сте заиста живи или само дишете.
Викторија ФранцускиVII/2
Моја бајка
Кад чујем реч ,,бајка“, загонетни осмех обасја моје лице. То је место у коме је све лепше и боље. Само ја имам кључ од тог чаробног света, мог малог царства снова.
Обично увече, кад се све утиша и месец обасја звездано небо, волим да завирим у неку од бајки. Тамо је небо ведро и плаво без тмурних облака који доносе тугу. Трчим боса по мекој трави док за мном галопира крдо белих једнорога. На крају стазе је велики штанд са сладоледџијом који дели сладолед у неограниченим количинама. Како све дубље идем, наилазим на рингишпил, главну атракцију бајке. Окреће се до неба, а срећа скоро може да се ухвати у ваздуху. Седам на најмекши покривач ливаде. Сунчеви зраци се пробијају кроз дрвеће. Осећам мирис дивљих јагода којима се сладе рајске птице. Полако склапам очи и утањам у сан. Свесна сам стварности, али желим бар још тренутак да останем у том чаробном свету.
На крилима бајке прелазим у свет снова. Путујем хиљадама километара без граница. Бајком мењам свет око себе.
Особа којој се дивим
Током живота упознајемо много људи, неки остану заувек у сећању као личности које су нам узор док одрастамо и касније.
Упознао сам девојку која ми је дала пример у свему чиме се бавим. То је моја наставница виолине. Она ми је одговарала на сва питања и бодрила ме у свему што је важно. Срео сам је у првом разреду музичке школе. На први поглед ми се чинило да је љубазна мада строга, али сам погрешио.
Она је неко ко се другачије понаша према деци. Сви бисмо желели да је таквих људи на свету што више. Сада су сви уображени, љути, што није лепо. Да ње није било, никада не бих освојио награде. Када сам у прилици да свирам на концетру, она би ме много припремала да одлично свирам и да будем најбољи.
Ових дана ми је тешко. Дошла је друга наставница која уопште није као она. Не труди се око мене и стално је љута. Нема разумевања за децу, али није важно када се ја због себе и даље трудим сећајући се моје раније наставнице.
Обично нечију доброту схватимо тек онда када ту особу изгубимо. Не можемо увек бити у близини особе коју волимо.
Димитрије Давидовић V/3
Искрено о себи
Ја сам особа која верује у хороскоп, не чита новине јер се растужи због тужне вести. Облачим се у зависности од расположења, исправљам граматичке грешке колико год то некога нервирало. Вучем ноге док ходам, када сам срећна смејем се гласно, толико да ме сви могу чути. Људи ће нас увек осуђивати, какви год били, зато се увек треба представљати онаквима какви заправо јесмо и показати наш скривени сјај, ма колико био чудан и стран другима.
Као мала била сам неко ко туђе приоритете ставља испред својих, туђа осећања и жеље поштује више него своје, али временом, како одрастамо, схватамо да у животу себе морамо највише волети да бисмо стигли до врха, а и да би нас други волели. Морамо сами створити ветар у леђа и бринути о себи, јер ко ће нам обрисати сузе у највећој патњи, ако не сами себи? Моје име значи победа, али и поред тога много пута у животу сам губила. Од ситних битака, до ратова, па до особа које су ми значиле. Сваки пораз сам доживљавала преосетљиво и спуштала се до дна тражаћи утеху у ситницма, које ми често нису биле од користи. Затим бих плакала, допустила себи да ништа не учиним поводом тога, чекала да се појави особа која би ме извукла из ћорсокака у ком сам се нашла. Увек сам чекала да ме неко погура јер сам заправо веома неспособна да се сналазим у времену за које сматрам да није створено за мене.
Моја највећа подршка одувек је била моја мама. Њене руке су ми брисале сузе, њен загрљај би ми смиривао откуцаје срца, а речи, оне би ми давале снагу да наставим даље колико год било тешко. Живела сам и живим у бајкама, чекајући принца да ме одведе у свет без патње, окрутности, злобе. Сањам о томе да ћу стура живети далеко одавде, у великој кући с погледом на море. Највећа срећа била би ми да ми за одређени број година одзвањају радосни дечији гласови кроз зидове куће. Синови би ми били успешни фудбалери, а ћерке балерине. Често сам неко ко одређује ток свега што се догађа што се може уочити и у претходној реченци, али то никада не радим са циљем да некога разочарам и подржим му очекивања и жеље, већ само сматрам да је мој начин размишљања најморалнии и најбољи. За мене постоје две врсте мишљења, моје и погрешно. Ја сам и непрекосновени романтик. Шетње по киши, држање некога за руку, гледање, дубоко у нечије очи за мене представља рај када сам заљубљена, а када нисам, говорим свима да не даве, да имамо четрнаест година и да претерују.
Таква сам, давеж, причалица, свађалица, лажљивица у неким ситуацијама, али пре свега неко ко сматра да смо сви на планети једнаки, без обзира на било шта што поседујемо и поштује све без обзира на то колико другачији били од мене.
Викторија Француски VII/2
Смешне згоде из школског живота
Школски дани су често најлепше животне успомене за сваког човека. Има и добрих и лоших догодовштина, али се памте само оне позитивне. Највише волим , како то ја кажем, „провале“ наставника. Сећам се једне која би требало да се запише у наш уџбеник историје.
Био је то уобичајени час енглеског у четвртом разреду. Све је било у реду док наставница није почела да прегледа домаћи. „Вуче, па ти опет ниси урадио шездесет и седму страну. Дакле, минус! Један... два... аха! Пет, значи – један. Шта имаш да кажеш у своју одбрану?“, рече наставница љутито. „Можда ти је баба обрисала прозор са њим, као прошли пут?“ „Прво, моја бака није крива што јадна носи диоптрију 2.5, и ја сам урадио домаћи, само што ми је остао на столу. Мајке ми миле!“, узвикну Вук. „Ипак, знам, што год да кажем, ви ћете ми дати један“. „Па, ја ти верујем, али је боље да повучеш реч. Ако лажеш, умреће ти мајка“. „Наставнице, ви сте нешто много сујеверни“, мрмљао је Вук. „Молим? Шта рече? Ти то мени? Па ја сам завршила факултет! Не могу више овако. Код директора и испричај како причаш са наставницом. Хајде!“, рече постиђено. „Нека, нека, е дабогда вам црна мачка пређе пут!“, добаци Вук одлазећи.
Срећа је, ипак, била на Вуковој страни. Директорка тог дана није дошла у школу, а како је наставница била заборавна и како је већ навикла на Вукове протесте, следећег часа се понашала уобичајено „нормално“.
Марија Поповић 6/4Био је то уобичајени час енглеског у четвртом разреду. Све је било у реду док наставница није почела да прегледа домаћи. „Вуче, па ти опет ниси урадио шездесет и седму страну. Дакле, минус! Један... два... аха! Пет, значи – један. Шта имаш да кажеш у своју одбрану?“, рече наставница љутито. „Можда ти је баба обрисала прозор са њим, као прошли пут?“ „Прво, моја бака није крива што јадна носи диоптрију 2.5, и ја сам урадио домаћи, само што ми је остао на столу. Мајке ми миле!“, узвикну Вук. „Ипак, знам, што год да кажем, ви ћете ми дати један“. „Па, ја ти верујем, али је боље да повучеш реч. Ако лажеш, умреће ти мајка“. „Наставнице, ви сте нешто много сујеверни“, мрмљао је Вук. „Молим? Шта рече? Ти то мени? Па ја сам завршила факултет! Не могу више овако. Код директора и испричај како причаш са наставницом. Хајде!“, рече постиђено. „Нека, нека, е дабогда вам црна мачка пређе пут!“, добаци Вук одлазећи.
Срећа је, ипак, била на Вуковој страни. Директорка тог дана није дошла у школу, а како је наставница била заборавна и како је већ навикла на Вукове протесте, следећег часа се понашала уобичајено „нормално“.
СВЕТСКИ ДАН НАСТАВНИКА 2014.
Светски дан наставника, 5. октобар, обележен је у нашој школи литерарним конкурсом на тему Мој омиљени наставник. Из мноштва радова које су наши ученици писали о својим наставницима изабрали смо, наградили и похвалили следеће радове.
Мој омиљени наставник
Велики део свог детињства проведемо у школи уз другаре и наставнике. У току недеље неке наставнике срећемо чешће од других, па хтели ми то или не временом их веома добро упознамо. Међутим, није то једини разлог. Постоје неки људи које на први поглед прихватимо, а затим и заволимо. Такве људе никад не заборављамо. Они су наши сапутници на стази званој школовање.
Наставница која на мене оставља најјачи утисак и о којој најчешће причамо моји вршњаци и ја јесте наставница српског језика Славица. Спомињемо њен приступ свакоме од нас, а он је правичан и према свакоме исти. Док нас подучава многим тајнама свог предмета, увек нам указује на наша, али и своја животна искуства која су у вези са темом о којој нам тренутно говори. Њени часови ме увек подстичу на размишљање о правим животним вредностима, па после њих правилније расуђујем и јасније гледам на живот. Морам вам признати да такве савете нисам успела да пронађем ни у једном свом уџбенику. Управо ми се та њена воља да нас од срца посаветује код ње највише и допада. Наставница Славица разуме наше године, нашу потребу да сањаримо, али исто тако непогрешиво зна какве су могућности сваког од нас. Она познаје посебности сваког свог ученика и дубоко их уважава. Због таквог присног односа према својим ђацима који не поседује сваки наставник из ње увек зрачи љубав према нама, ученицима са којима ради. Труди се да свој посао обавља најбоље што може и, верујте ми, мислим да у томе потпуно успева. Зато јој ученици пре или касније узвраћају истом мером и науче да цене њен рад. Попут сваког људског бића није ни она увек расположена, а често је и болесна, али то никад не преноси на нас. Кад крочи у учионицу, за њу постојимо само ми. Спремна је да нам помогне у сваком тренутку. Топла је и срдачна, права особа од поверења. Волим њена предавања и уживам док их слушам, јер она уме да учионицу обоји свим бојама у само неколико реченица.
Наставница Славица Берисавац поседује најлепше особине које може да има један наставник, али и човек пре свега. Дивим јој се због свега наведеног. Осетим често велику жељу да у себи препознам и развијам све оне вредности о којима нам предано прича, а које и сама поседује. За мене она је прави пример човека у каквог једног дана, уз много рада и труда, желим да израстем. Хвала јој на томе.
Кристина Стојчетовић VII4
Мој омиљени наставник
Када сам пошла у пети разред, упознала сам много нових наставника, али једна наставница је од првог тренутка на мене оставила најјачи утисак. То је наставница српског језика и мој одељењски старешина.
Зове се Габријела Марић и за мене је она најбоља наставница. Не тражи она да се само пуно учи, већ и да се пажљиво слуша на часу. Воли да нам све лепо објасни и срећна је кад на часу лако схватимо неку лекцију. Труди се да нам олакша сваки задатак у школи. Многи су ми причали да је вома строга, али када сам је упознала, схватила сам да то није тачно. Ако урадимо нешто погрешно, не виче на нас него на миран начин то реши са нама. Кад се уплашим контролног задатка, довољан је један њен осмех да страха нестане. Воли да се шали. За ово кратко време колико је познајем сматрам да је најбоља наставница не само зато што ми је српски језик омиљени предмет већ и због њене доброте и племенитости. Сваког дана је насмејана. Растужи се кад неко од нас добије лошу оцену, јер сматра да је и то део њене одговорности. Други наставници се не труде толико као она да нам буде лепо у школи. Она чини да нам сваки тренутак проведен у школи не буде досадан већ забаван и посебан.
И други наставници су добри према нама, али наставница Габријела је тако добра и брижна да је ниједан други наставник не може заменити. Она је једноставно посебна.
Анђела Исајловић V1
Мој омиљени наставник
Много сам размишљала о ком наставнику бих писала. Сваки наставник има своје врлине и мане, нешто што се нама ученицима свиђа или не свиђа. Постоје предмети које волим више од других. Можда је то баш због наставника, због начина на који предаје или његовог опхођења према ђацима.
Моја омиљена наставница је Данијела Тоскић која предаје историју. Она је веома посвећена свом послу. Када предаје лекцију, покушава да нам што боље објасни нове појмове. При томе често користи нешто из учионице. Тако смо ми ученици стављени некад на место владара, некад смо мајстори, а некад кметови. Све то она ради како бисмо лакше запамтили оно што предаје. Више воли да учимо нешто ново него да нас пропитује. Када обнављамо градиво, лошије ученике подсећа на то какву су улогу имали на предавању и тако из њих извлачи максимум који награђује позитивном оценом. Увек је спремна да нас посаветује и помогне нам. Стално нам прича како морамо да будемо пажљиви на часу, јер се тако највише запамти. Говори нам да се дисциплина и рад на часу оцењују. За високу оцену потребно је да повезујемо догађаје и да самостално закључујемо, што уз нашу наставницу и није тешко.
Сваки наставник је посебан на свој начин. Има још драгих наставника који су ту да нас науче и усмере на прави животни пут, али ја издвајам омиљену ми наставницу Данијелу.
Исидора Иванишевић VII4
Мој омиљени наставник
Нисам од оних који воле наставнике због предмета које предају или оцене коју имају. Све наставнике ценим због труда који улажу у нас. Ипак, увек су се издвајали они чији час једва чекам. У мом случају постоји неколико наставника чије часове са нестрпљењем ишчекујем, али за ову прилику издвојила бих наставника Милорада Јовановића.
Овај високи, крупни човек предаје енглески већ дуго у нашој школи. Предавао је енглески језик и мом тати и мојој мами, а сада и мени. Енглески је предмет који ми најслабије иде. Међутим, наставник је својим шалама и ведрим духом учинио да заволим енглески језик и почнем више да учим. Наставник Милорад уме да буде и веома строг. Када се само сетим колико ме је пута болела рука од писања лекција због наших несташлука. Иако ми је Милорад један од омиљених наставника, то се не може рећи и за његове контролне и писмене задатке. Они су тешки и траже много знања како би се на крају добила петица. Колико год наставник био строг током године, на крају увек скоро сви имају позитивне оцене. Позната је његова реченица: Ради домаћи, буди миран на часу и имаћеш два. Сви кажу да је седми најтежи разред. Ако попустим у школи, бар имам загарантовану двојку из енглеског. То се зове срећа!
Да су сви наставници као Милорад и малобројни попут њега, школа би нама ђацима била много занимљивија.
Невена Славчев VII3
Светски дан наставника, 5. октобар, обележен је у нашој школи литерарним конкурсом на тему Мој омиљени наставник. Из мноштва радова које су наши ученици писали о својим наставницима изабрали смо, наградили и похвалили следеће радове.
Мој омиљени наставник
Велики део свог детињства проведемо у школи уз другаре и наставнике. У току недеље неке наставнике срећемо чешће од других, па хтели ми то или не временом их веома добро упознамо. Међутим, није то једини разлог. Постоје неки људи које на први поглед прихватимо, а затим и заволимо. Такве људе никад не заборављамо. Они су наши сапутници на стази званој школовање.
Наставница која на мене оставља најјачи утисак и о којој најчешће причамо моји вршњаци и ја јесте наставница српског језика Славица. Спомињемо њен приступ свакоме од нас, а он је правичан и према свакоме исти. Док нас подучава многим тајнама свог предмета, увек нам указује на наша, али и своја животна искуства која су у вези са темом о којој нам тренутно говори. Њени часови ме увек подстичу на размишљање о правим животним вредностима, па после њих правилније расуђујем и јасније гледам на живот. Морам вам признати да такве савете нисам успела да пронађем ни у једном свом уџбенику. Управо ми се та њена воља да нас од срца посаветује код ње највише и допада. Наставница Славица разуме наше године, нашу потребу да сањаримо, али исто тако непогрешиво зна какве су могућности сваког од нас. Она познаје посебности сваког свог ученика и дубоко их уважава. Због таквог присног односа према својим ђацима који не поседује сваки наставник из ње увек зрачи љубав према нама, ученицима са којима ради. Труди се да свој посао обавља најбоље што може и, верујте ми, мислим да у томе потпуно успева. Зато јој ученици пре или касније узвраћају истом мером и науче да цене њен рад. Попут сваког људског бића није ни она увек расположена, а често је и болесна, али то никад не преноси на нас. Кад крочи у учионицу, за њу постојимо само ми. Спремна је да нам помогне у сваком тренутку. Топла је и срдачна, права особа од поверења. Волим њена предавања и уживам док их слушам, јер она уме да учионицу обоји свим бојама у само неколико реченица.
Наставница Славица Берисавац поседује најлепше особине које може да има један наставник, али и човек пре свега. Дивим јој се због свега наведеног. Осетим често велику жељу да у себи препознам и развијам све оне вредности о којима нам предано прича, а које и сама поседује. За мене она је прави пример човека у каквог једног дана, уз много рада и труда, желим да израстем. Хвала јој на томе.
Кристина Стојчетовић VII4
Мој омиљени наставник
Када сам пошла у пети разред, упознала сам много нових наставника, али једна наставница је од првог тренутка на мене оставила најјачи утисак. То је наставница српског језика и мој одељењски старешина.
Зове се Габријела Марић и за мене је она најбоља наставница. Не тражи она да се само пуно учи, већ и да се пажљиво слуша на часу. Воли да нам све лепо објасни и срећна је кад на часу лако схватимо неку лекцију. Труди се да нам олакша сваки задатак у школи. Многи су ми причали да је вома строга, али када сам је упознала, схватила сам да то није тачно. Ако урадимо нешто погрешно, не виче на нас него на миран начин то реши са нама. Кад се уплашим контролног задатка, довољан је један њен осмех да страха нестане. Воли да се шали. За ово кратко време колико је познајем сматрам да је најбоља наставница не само зато што ми је српски језик омиљени предмет већ и због њене доброте и племенитости. Сваког дана је насмејана. Растужи се кад неко од нас добије лошу оцену, јер сматра да је и то део њене одговорности. Други наставници се не труде толико као она да нам буде лепо у школи. Она чини да нам сваки тренутак проведен у школи не буде досадан већ забаван и посебан.
И други наставници су добри према нама, али наставница Габријела је тако добра и брижна да је ниједан други наставник не може заменити. Она је једноставно посебна.
Анђела Исајловић V1
Мој омиљени наставник
Много сам размишљала о ком наставнику бих писала. Сваки наставник има своје врлине и мане, нешто што се нама ученицима свиђа или не свиђа. Постоје предмети које волим више од других. Можда је то баш због наставника, због начина на који предаје или његовог опхођења према ђацима.
Моја омиљена наставница је Данијела Тоскић која предаје историју. Она је веома посвећена свом послу. Када предаје лекцију, покушава да нам што боље објасни нове појмове. При томе често користи нешто из учионице. Тако смо ми ученици стављени некад на место владара, некад смо мајстори, а некад кметови. Све то она ради како бисмо лакше запамтили оно што предаје. Више воли да учимо нешто ново него да нас пропитује. Када обнављамо градиво, лошије ученике подсећа на то какву су улогу имали на предавању и тако из њих извлачи максимум који награђује позитивном оценом. Увек је спремна да нас посаветује и помогне нам. Стално нам прича како морамо да будемо пажљиви на часу, јер се тако највише запамти. Говори нам да се дисциплина и рад на часу оцењују. За високу оцену потребно је да повезујемо догађаје и да самостално закључујемо, што уз нашу наставницу и није тешко.
Сваки наставник је посебан на свој начин. Има још драгих наставника који су ту да нас науче и усмере на прави животни пут, али ја издвајам омиљену ми наставницу Данијелу.
Исидора Иванишевић VII4
Мој омиљени наставник
Нисам од оних који воле наставнике због предмета које предају или оцене коју имају. Све наставнике ценим због труда који улажу у нас. Ипак, увек су се издвајали они чији час једва чекам. У мом случају постоји неколико наставника чије часове са нестрпљењем ишчекујем, али за ову прилику издвојила бих наставника Милорада Јовановића.
Овај високи, крупни човек предаје енглески већ дуго у нашој школи. Предавао је енглески језик и мом тати и мојој мами, а сада и мени. Енглески је предмет који ми најслабије иде. Међутим, наставник је својим шалама и ведрим духом учинио да заволим енглески језик и почнем више да учим. Наставник Милорад уме да буде и веома строг. Када се само сетим колико ме је пута болела рука од писања лекција због наших несташлука. Иако ми је Милорад један од омиљених наставника, то се не може рећи и за његове контролне и писмене задатке. Они су тешки и траже много знања како би се на крају добила петица. Колико год наставник био строг током године, на крају увек скоро сви имају позитивне оцене. Позната је његова реченица: Ради домаћи, буди миран на часу и имаћеш два. Сви кажу да је седми најтежи разред. Ако попустим у школи, бар имам загарантовану двојку из енглеског. То се зове срећа!
Да су сви наставници као Милорад и малобројни попут њега, школа би нама ђацима била много занимљивија.
Невена Славчев VII3
2013/2014.
Мој Омиљени наставник
У октобру је, поводом 5. Октобра, Светског дана наставника, ОШ „Коста Ђукић“ расписала литерарни и ликовни конкурс на тему „Мој омиљени наставник“. Аутори најуспелијих радоваће бити награђени књигама у јануару, приликом прославе школске славе.
Ево како изгледа њихов избор из наставничког већа.
Зачуђујуће је колико човек показује своју личност делећи своје знање са другима. Можда је баш то разлог због којег ученици толико добро познају наставнике.
Наилазимо на наставницу која се у неким ситуацијама понаша веома строго, а у неким блаже него што је потребно. Наилазимо на наставницу историје Данијелу Тоскић.
Иако се много разликује од савршеног наставника, гледано из дечјег угла, број ученика који је не воли је занемарљив. Можда јој је највећа предност у односу на друге наставнике што разуме децу. Уме ствари да сагледа из ученичког угла. Толико добро може да се нађе у позицији ученика да је осмислила читав рeжим по којем ће ученици одговарати. Узевши у обзир огромну пажњу коју захтева, на часу се такав режим показао савршеним. Не само да ученици науче лекцију на часу, већ и занимљиве детање које дода у току приче. Већина лекција је научена, јер ученици не гледају на лекцију само као на нешто што треба упамтити, већ и као на забавну епизоду популарне серије. Чудно је да та серија заинтересује и оне које историја не занима. То је показатељ да она није само наставник, већ и сјајан педагог. Неки ученици имају огромну трему пред наставником. Код наставнице Данијеле је изузетак. Код ње нико нема трему. Зна да извуче максимум из ученика тражећи од њих да препричају лекцију. Уколико није задовољна, сама ће асоцирати ученике тако да их наведе на правилно размишљање. Знање које ученици стекну је дуготрајно, а то ће можда преусмерити ток нечијег живота.
Однос који ученици имају са наставницом Данијелом је веома пријатељски, што најбоље показује следећи пример. Новог ученика је једном приликом упитала: „А сада најважније! Да ли си се заљубио?“ Такав однос наставника и ученика нисам нигде видео, осим код ње.
Чудан је начин на који подстиче ученике да раде. Најпре ће их оштро критиковати, објаснити шта јој смета у њиховом одговарању и скренуће пажњу на то шта би трбало да поправе. Већина ученика послуша њен савет, након чега их награди бољом оценом. Занимљиво је да ученици послушају њене савете, док сличне савете других наставника једноставно игноришу. Вероватно је разлог за то пријатељски однос и велики ентузијазам који наставница улаже како би инспирисала и мотивисала ученике.
На претходно наведеним адутима позавидело би јој много колега. Поставља се питање – како јој то успева. Мислим да ће то бити нерешива мистерија не некакве технике, већ њене личности. Можда је и боље да не буде откривена. Разлика чини занимљивијим, разлика чини посебним...
Марко Ракић, VII2
Наилазимо на наставницу која се у неким ситуацијама понаша веома строго, а у неким блаже него што је потребно. Наилазимо на наставницу историје Данијелу Тоскић.
Иако се много разликује од савршеног наставника, гледано из дечјег угла, број ученика који је не воли је занемарљив. Можда јој је највећа предност у односу на друге наставнике што разуме децу. Уме ствари да сагледа из ученичког угла. Толико добро може да се нађе у позицији ученика да је осмислила читав рeжим по којем ће ученици одговарати. Узевши у обзир огромну пажњу коју захтева, на часу се такав режим показао савршеним. Не само да ученици науче лекцију на часу, већ и занимљиве детање које дода у току приче. Већина лекција је научена, јер ученици не гледају на лекцију само као на нешто што треба упамтити, већ и као на забавну епизоду популарне серије. Чудно је да та серија заинтересује и оне које историја не занима. То је показатељ да она није само наставник, већ и сјајан педагог. Неки ученици имају огромну трему пред наставником. Код наставнице Данијеле је изузетак. Код ње нико нема трему. Зна да извуче максимум из ученика тражећи од њих да препричају лекцију. Уколико није задовољна, сама ће асоцирати ученике тако да их наведе на правилно размишљање. Знање које ученици стекну је дуготрајно, а то ће можда преусмерити ток нечијег живота.
Однос који ученици имају са наставницом Данијелом је веома пријатељски, што најбоље показује следећи пример. Новог ученика је једном приликом упитала: „А сада најважније! Да ли си се заљубио?“ Такав однос наставника и ученика нисам нигде видео, осим код ње.
Чудан је начин на који подстиче ученике да раде. Најпре ће их оштро критиковати, објаснити шта јој смета у њиховом одговарању и скренуће пажњу на то шта би трбало да поправе. Већина ученика послуша њен савет, након чега их награди бољом оценом. Занимљиво је да ученици послушају њене савете, док сличне савете других наставника једноставно игноришу. Вероватно је разлог за то пријатељски однос и велики ентузијазам који наставница улаже како би инспирисала и мотивисала ученике.
На претходно наведеним адутима позавидело би јој много колега. Поставља се питање – како јој то успева. Мислим да ће то бити нерешива мистерија не некакве технике, већ њене личности. Можда је и боље да не буде откривена. Разлика чини занимљивијим, разлика чини посебним...
Марко Ракић, VII2
Невена Терзић V1
Од свих наставника издаваја се наставница српског језика, Славица Берисавац, која ми је и разредни старешина.
Посебна је. Својом појавом плени, а ведрином осваја наша срца. На њеном бледом лицу увек је осмех. Ведра је и добра.
Много брине о нама. Разуме све наше несташлуке, а неспоразуме решава кроз шалу. Грди бираним речима, без вике. Смирено изговара и казну и обично је зачини шалом.
Праведна је, искрена и доследна. Уживам на њеним часовима који пролете као трен. Искрена је и несебична. Њој, коа мајци, смем да поверим све своје тајне.
Волим је зато што је једноставна, а тако узвишена, скромна, а ипак достојанствена. Она је за мене обожавана и посебна, драга особа.
Једно време, због болести, није била са нама. Тешко је описати празнину која је настала у мени. Рекла нам је да ће поново бити одсутна због контрола. Верујем да је оздравила јер то заслужује због своје доброте и љубави коју нам несебично пружа.
Моја разредна је божанствена, јединствена и непоновљива. Зато је волим и дивим јој се.
Исидора Грујић, VII1
Посебна је. Својом појавом плени, а ведрином осваја наша срца. На њеном бледом лицу увек је осмех. Ведра је и добра.
Много брине о нама. Разуме све наше несташлуке, а неспоразуме решава кроз шалу. Грди бираним речима, без вике. Смирено изговара и казну и обично је зачини шалом.
Праведна је, искрена и доследна. Уживам на њеним часовима који пролете као трен. Искрена је и несебична. Њој, коа мајци, смем да поверим све своје тајне.
Волим је зато што је једноставна, а тако узвишена, скромна, а ипак достојанствена. Она је за мене обожавана и посебна, драга особа.
Једно време, због болести, није била са нама. Тешко је описати празнину која је настала у мени. Рекла нам је да ће поново бити одсутна због контрола. Верујем да је оздравила јер то заслужује због своје доброте и љубави коју нам несебично пружа.
Моја разредна је божанствена, јединствена и непоновљива. Зато је волим и дивим јој се.
Исидора Грујић, VII1
Јана Миливојевић VI1
У животу човек ретко има прилику да сретне особу која му за веома кратко време постане драга.
Свет је пун различитих особа. Постоје особе које су вам посебно драге и особе које су вам мање драге. Мени посебно драга особа је мој наставник енглеског језика Милорад. Толико је ствари које код њега волим да не знам одакле да почнем. Он је висок и веома посвећен свом послу. Учи нас и објашњава нам најбоље што може. Препун је стрпљења, воли да се шали, али исто тако и да се наљути кад га не слушамо. Гледајући њега и његову пожртвованост да нам пренесе своје знање, све више се трудим да вредно учим. Често размишљам о њему. Причам са својом мамом како ми се допада његов приступ и опхођење према деци. Зато и ја желим да будем наставница, али историје, и да ме ђаци воле и диве ми се као и њему.
Имам много драгих наставника, али верујте ми да је наставник Милорад мој омиљени наставник, то јест THE BEST!
Анастасија Милић, V2
Марко Марјановић VI1
У нашој школи има много наставника и сви се разликују један од других. Многи од њих су нови, па их још нисмо добро упознали. Издвојила бих наставнице математике, српског и наставника ликовног, али ми је наставница биологије Драженка, мој одељењски старешина, најдража.
Ја и иначе волим биологију, па је то можда један од разлога.
Она се на сваком часу труди да нас на најлакши начин научи и објасни нам теже делове у лекцијама. Све похвале и критике делимо са њом. Заједно коментаришемо оцене, напредовања, али и падове. Са нашом разредном смо увек опуштени, весели, ведри, насмејани. Она нам даје савете, критикује нас и храбри како би постигли бољи успех.
У нашем односу са њом није реч само о успеху и оценама већ и о одржавању складног односа између нас, другова и другарица.
За мене је моја разредна најбоља наставница јер држи свој разред на окупу као једну породицу, зато је волим и поштујем.
Јелена Деспотовић VI5
Ја и иначе волим биологију, па је то можда један од разлога.
Она се на сваком часу труди да нас на најлакши начин научи и објасни нам теже делове у лекцијама. Све похвале и критике делимо са њом. Заједно коментаришемо оцене, напредовања, али и падове. Са нашом разредном смо увек опуштени, весели, ведри, насмејани. Она нам даје савете, критикује нас и храбри како би постигли бољи успех.
У нашем односу са њом није реч само о успеху и оценама већ и о одржавању складног односа између нас, другова и другарица.
За мене је моја разредна најбоља наставница јер држи свој разред на окупу као једну породицу, зато је волим и поштујем.
Јелена Деспотовић VI5
Моји наставници
Основна је школа, виши су разреди,
наставници предмета сви су различити.
Много је предмета, много предавача,
па за појединце омиљеност јача.
Ко је од њих бољи, ко је опаснији,
ко је страшнији, а ко пристраснији.
Слична су размишљања код деце у школи,
да ли ме прогања или не воли.
Српски и књижевност морамо сви знати,
наставница Габријела у томе нас прати.
Физичко је предмет кога обожавам,
наставницу Виолету међу прве стављам.
Физика и хемија много су ми тешки,
може да се научи само кад се реши.
Има један предмет, наставница мила,
двојку сам добила, нисам научила.
Због једне оцене мишљење не мењам,
оцену да поправим морам да се спремам.
Тешко је одвојити и казати име,
сви су омиљени и мирим се тиме.
Марија Царичић, VII3
Аутор: Леа Радојевић, ученица IV1
Негде далеко, у земљи чуда, живели су зечеви.
Као и сваке године, припремали су се за Ускрс. Они су толико сложни, да свако зна који посао треба да ради. Једни су правили чоколадну смесу, други желе, а трећи шарену. Ималису велике машине у којима су правили смесе. Сви заједно су правили смесу од које ће испасти велико јаје. Оно је било украшено са много детаља. Тачно ујутру су морали испред сваке куће да ставе корпу с јајима. Поподне би прошао краљ и изабрао најлепше јаје.
Када би прогласио победника, направили би велико славље које би трајало до дубоко у ноћ.
Када би прогласио победника, направили би велико славље које би трајало до дубоко у ноћ.
САН
Аутор: Адриана Мијаиловић, ученица IV1
Моји снови били су досадни. Преко дана би ми се догодило нешто чудно. Kao и свако јутро, кренула сам према купатилу да се умијем. Али кад сам хтела да се огледам, нисам могла да дохватим огледало. Кад сам донела столицу, попела сам се на њу и, чим сам видела свој изглед, завриштала сам. Пошто никог није било у кући, нико ме није чуо. Носила сам машницу и слатку хаљиницу. Била сам патуљак. Кренула сам према дворишту. Кад сам отворила врата, упала сам у чудан вртлог. Упала сам у Земљу Фантазије.
Један патуљак је случајно налетео на мене. Његово име је било Звонко. Рекао ми је да му личим на изгубљену принцезу, а ја сам одговорила да то није могуће. Показао ми је целу земљу и упознао ме са својим пријатељима. Отишли смо према дворцу. Краљ и краљица су били тужни. Зла вештица по имену Грдана им је узела прво дете и бацила га кроз димензије. Због тога су били тужни, рекао ми је Звонко. После те приче сам и ја била тужна.
Грдана је била љубоморна на Глена. Требало је да она влада краљевством, али патуљци су изабрали Глена. Глен и Грдана су били брат и сестра.
У овој земљи, где је стално било сунчано и где је цвеће било неодољивог мириса, хтела сам да останем заувек.
Грдана се појавила у замку. Својим подмуклим гласом ми је рекла да треба да напустим ову земљу и отела је Звонка. Кренули смо да тражимо Звонка и краљ нам је дао мапу. Кренули смо ка Чудесној шуми. Кад смо стигли, шума је била потпуно другачија од обичне. Дрвеће је било жуте, плаве и црвене боје. У тој шуми су се животиње слагале, дружиле и договарале. Мислила сам да ће бити лако проћи кроз шуму, али није. Као зец, Грдана је искочила из жбуна. Закључала нас је у кавез од лишћа. Животиње су биле много гладне и појеле су кавез.
Грданина кућа се крила у брдима и стенама. Зека замало није пао у провалију, али смо га спасли. Његова мама нам је помогла да нађемо Грданину кућу. Била је огромна. Ушуњали смо се и чули смо Звонка како, усамљен, плаче. Кад нас је видео, био је пресрећан. Изашли смо нечујно из куће. Кад је Грдана видела да је Звонко нестао, одмах се разбеснела и отишла у замак.
Ушавши са патуљцима у замак, саплела сам Грдану. Из ње је изашао гавран, он је говорио уместо ње. Од велике срамоте, она је нестала. У том часу појавила се мала Луција. Обукла ме је у принцезу. Била сам прелепа. Питала сам је зашто ме је тако обукла. Она ми је одговорила да сам ја принцеза Изабела. Била сам пресрећна. Утонула сам родитељима у загрљај.
Из овог сна сам свашта научила, али пријатељство и родитељска љубав су најважнији.
ПОРТРЕТ И ПАРАФРАЗА: ОМИЉЕНИ НАСТАВНИК
Аутори: Тамара Мајсторовић и Марко Ракић, ученици VI2
Када их замолите да напишу штогод о омиљеном наставнику, наши ђаци најчешће
говоре о Милану Аћимовићу. Наставник ликовне културе такође држи школски
рекорд по броју објављених и необјављених интервјуа које је дао својим ђацима.
Улази ли и историја портрета у његово значење?
Питали смо многе ученике за мишљење о наставнику ликовне културе, Милану
Аћимовићу, да бисмо га што прецизније портретисали. Један од ученика шестог
разреда нам је рекао следеће: „Ја наставника Милана гледам као човека који је
стварно професионалан у свом послу. Воли да се шали са ученицима, али је и
захтеван кад је његов предмет у питању. Он на нашим радовима гледа баш сваки
детаљ...“
После овог коментара имали смо савршену идеју за његов портрет.
(Портрет - анфас)
Једном приликом смо наставника питали шта мисли о овом портрету, а он нам
је одговорио: „Да, мислим да сам то ја. У школи сам мало строжи. Такав став
имам према деци да би она нешто научила. Сви они ће тако научити у чему греше
и потрудиће се да те грешке исправе.Али, ја се и шалим! Уосталом, морамо се
поштовати. Дружба је дружба, а служба је служба! Иначе, овако ме је један друг
из средње школе портретисао. (Парафраза из профила.) Он ми је рекао да сам
сувише озбиљан за ту врсту посла, али ја тада нисам делио његово мишљење. Тек
касније, када сам овде почео да радим, видео сам да је био у праву.“
|
Јустејн Гордер Девојка с поморанџама
Љубав, страх, патња, чежња – све су то осећања која се испољавају у књизи Девојка с поморанџама Јустејна Гордера. У овој занимљивој и помало тужној књизи учимо да гледамо на свет око себе, да се радујемо животу и да срећу проналазимо у малим стварима.
Читајући ову књигу, упознајемо Георга, петнаестогодишњег дечака који живи са мајком, очухом Јергеном и сестром Мирјам у Ослу. Он је остао без оца кад је имао само три и по године. Оца се не сећа, али су му зато остале разне очеве ствари које му помажу да стекне слику о њему. Све се променило када је једног дана Георгова бака у постави старих, дечјих колица пронашла писмо које је Георгов отац написао за свог сина.
Иако изненађен тим сазнањем, дечак је отворио писмо и у њему пронашао садржај романа Девојка с поморанџама, дивну љубавну причу која нас подстиче да живот живимо пуним плућима и да сваки његов тренутак испунимо правим вредностима. Пронађите и ви који слободан тренутак у свом животу и испуните га садржајем овог дивног романа. Mилица Карић, 6/3 |
 |
Ноћ без краја
Тридесети децембар. Лежим у кревету покушавајући да заспим. Тата се опет враћа касно кући. Чујем их како се понопво свађају због неке жене. Мама, сва уплакана, улази у моју собу и буди ме речима: „Устај, пиле, идемо“. Нисам знала куда, ни зашто, само сам устала, обукла јакну и изашла.
Шетале смо, гледале срећне људе на улицама и шарене лампионе који посвуда трепере. Држала ме је чврсто за руку, смехом прикривала тугу коју је носила у себи.
Већ је било веома касно. Селе смо на једну клупу. Узела ме је у крило и снажно ме загрлила покушавајући да ме угреје. Једна лепо окићена јелка налазила се испред нас. У мојим очима пресијавале су се шарене кугле окачене о њу. Ставила сам свој промрзли носић на мајчине груди и тако смо заједно утонуле у сан, сан из кога се никада нису пробудиле.
Јана Гајић, VII1
Ако љубави немам, ништа сам
Љубав је једно од најлепших и најплеменитијих осећања наше душе. То прелепо осећање пружа мир и срећу човеку и спаја га са другим људима.
Када некоме поклонимо љубав, његово и наше срце испуни силна топлина и бескрајна срећа. Различите љубави које испуњавају животе људи благо су овог света. Кад не би било љубави, ни живота не би било. Без љубави у срцу, човека би савладало зло. Човек без љубави је као риба без воде, као птица без слободе, као Земља без Сунца. Ако љубави немају, људи су ништа. Нестанак љубави је као рат, пун бола, патње и пустоши.
Без љубави смо препуштени сами себи и ништавилу. Зато треба да негујемо то узвишено осећање које је извор живота. Треба да волимо и да будемо вољени, да не дозволимо да без љубави постанемо ништа.
Маријана Николић, VI3
Грађевина која је привукла моју пажњу
Стајао сам на крају змијолике улице и зурио у оронулу кућу. Помисао на то да ћу крочити у њу ледила ми је крв у жилама. Самртна хладноћа увлачила ми се у тело.
Одважио сам се да кренем напуклом стазом – коров и маслачци расли су из пукотина. Црвене руже дивље су бујале из капије. Језиви одсјај месечине клизи по површини крова. Зидови се круне и падају због дугих година немара. Паучина се шири по угловима врата – пауци преду мрежу за свој плен. Шкрипа прати отварање врата. Мирис влаге и буђи увлачи се у моје ноздрве. Повремено пуцкетање и цичање прекида самртну тишину. На таваници црне и смеђе мрље – остарели трагови кише која је продирала кроз кров. Тихо сам ушао у дневну собу. Блага месечина се бори да својим зрацима пробије помрчину услед испрљаних прозора. Кауч и столице стоје преврнути, а на поду налазе се удубљења која казују где су некада стајали. На поду леже склупчане тапете. У зиду се налази рупа и готово да мами пролазнике да ту и уђу. На зидовима рамови са сликама стоје нетакнути. Враћам се у ходник. Трачак светлости се пробија кроз врата. Улазим у купатило. Бујица светлости. Усамљени миш на дну каде стоји као стража. Одавно не имајући посетиоца, радознало ме гледа. Скореле крпе прекривају каду. Испод њих слутим тихо кретање. Одустајем од помисли да погледам шта је испод.
Урлик је одјекнуо кућом. Рекох себи да је време да одем. Надам се да нисам наљутио створења која би ми уступила „почасно место“ за трпезом на вечери.
Димитрије Станимировић VII4
Размишљања једног седмака
Корачајући кроз живот, човек упознаје свет око себе, људе, њихове вредности, а самим тим и себе са свим својим манама и врлинама. Доброта, пријатељство, човекољубље, љубав, искреност вредности су које красе човека. С друге стране, мржња, лаж, љубомора, агресија нису украс човеков, али су у свима нама присутне. Какви ћемо бити зависи од тога колико допуштамо да ове супротности утичу на нас у односу са другим људима.
Онолико колико дајемо, толико се надамо да ћемо и добити. Љубав као највећа животна вредност даје се најближима и одабранима. Што више дајемо, више вредимо. Сваки циљ који желимо да достигнемо прожет је љубављу. Човек чини праве поступке уз помоћ ума и срца, то јесте љубави. Иако смо деца, умемо да препознамо праве вредности, али то понекад не умемо да искажемо на ваљан начин. Оне су благо ума и срца нашега. Умемо и ми да волимо, да препознајемо праве пријатеље, да будемо послушни, вредни, али то морамо да понављамо свакодневно да би постало део нас.
Праве животне вредности требало би да су увек око нас и тада бисмо их још лакше препознавали и усвајали.Оне би тако заиста постале део нас.
Андријана Јевтић, VII2
Распуст
Година се круни,
нико се не буни.
Дани сунца пуни,
стигао је јуни.
Ето, децо, распуста
све до краја августа.
Нека се одмори
бледа школска креда.
Идемо на село,
где нас чека деда.
Ето, децо, распуста,
све до краја августа.
Нека се одморе
и табла и клупа,
сад је дошло време
да се свако купа.
Ето, децо, распуста
све до краја августа.
Година се круни,
нико се не буни.
Дани сунца пуни,
стигао је јуни.
Ето, децо, распуста
све до краја августа.
Нека се одмори
бледа школска креда.
Идемо на село,
где нас чека деда.
Ето, децо, распуста,
све до краја августа.
Нека се одморе
и табла и клупа,
сад је дошло време
да се свако купа.
Ето, децо, распуста
све до краја августа.
Tомица Лазаревић V-2
Слике детињства које носим у себи
Током читавог живота, најлепше слике из детињства су оне које памтимо од малих ногу.
Када сам био мали, највише сам волео своју породицу. Сваки дан сам проводио у игри са својим најмилијима. Највише сам волео мајку која је увек била уз мене и у свакој прилици ме подржавала. Никада ме није преварила и увек је држала своје обећање. Када сам кренуо у вртић, све је постало још лепше и забавније. Сваки дан сам се са осмехом будио и радосно ускакао са мајком у кола да бисмо кренули у вртић. Понекад бих заспао док смо се возили, понекад бих причао са мамом о својим догодовштинама, све у свему, био сам јако срећан. У вртићу сам се играо, причао и занимао се коцкицама, али од свега тога највише сам волео да једем. То су биле праве битке: ко ће више да натрпа у тањир и ко ће први да поједе. А када дође ред за спавање, о томе и да вам не причам! Изгубим ствари, не могу да обујем чарапе, али најтеже је облачење: изврнуте ствари, патике обувене наопако, а ја увек мислим да тако треба. Најтежи ми је био одлазак кући, растанак са другарима. Када седнем у кола, волим да грицкам корицу хлеба тако да намрвим читаво задње седиште. Тако се мој дан завршава и ја једва чекам следећи одлазак у вртић.
Ово су моје слике из раног детињства које ће ми увек бити урезане у сећање.
Када сам био мали, највише сам волео своју породицу. Сваки дан сам проводио у игри са својим најмилијима. Највише сам волео мајку која је увек била уз мене и у свакој прилици ме подржавала. Никада ме није преварила и увек је држала своје обећање. Када сам кренуо у вртић, све је постало још лепше и забавније. Сваки дан сам се са осмехом будио и радосно ускакао са мајком у кола да бисмо кренули у вртић. Понекад бих заспао док смо се возили, понекад бих причао са мамом о својим догодовштинама, све у свему, био сам јако срећан. У вртићу сам се играо, причао и занимао се коцкицама, али од свега тога највише сам волео да једем. То су биле праве битке: ко ће више да натрпа у тањир и ко ће први да поједе. А када дође ред за спавање, о томе и да вам не причам! Изгубим ствари, не могу да обујем чарапе, али најтеже је облачење: изврнуте ствари, патике обувене наопако, а ја увек мислим да тако треба. Најтежи ми је био одлазак кући, растанак са другарима. Када седнем у кола, волим да грицкам корицу хлеба тако да намрвим читаво задње седиште. Тако се мој дан завршава и ја једва чекам следећи одлазак у вртић.
Ово су моје слике из раног детињства које ће ми увек бити урезане у сећање.
Никола Михаиловић, V-2
Размишљања једног седмака
Зашто се човек каје тек кад се десе кобни тренуци? Зашто је толико грешака и глупих поступака?
У нашој улици живео је дечак по имену Милан. Био је мали, мршав, ситан. И сви смо га понижавали, признајем. Када је требало отићи по сладолед, ишао је он. Кад бисмо брали трешње, он није могао да дохвати високе гране и нико се на то није обазирао. Кад бисмо играли фудбал, он није био ни у једном тиму. Остајао је увек сам, понижен и гажен.
Сећам се једног дана када смо сви заједно били на базену. Пошто смо исцрпли све идеје за игру у базену, пало нам је на памет да се такмичимо. Хтели смо да се докажемо, да видимо ко је спретнији, јачи, да прогласимо најбољег. Кренули смо на договорени знак. Док смо се свим силама трудили да будемо најбољи, нисмо се ни на кога обазирали. Сви смо препливали на другу страну, а Милан је остао на половини базена. Тек онда се неко сетио да он има шум на срцу и да се лако умори. Почео је да се дави. Срећом, наишао је спасилац и избегло се оно најгоре. Разишли смо се, али смо убрзо потом чули да је смештен у болницу, у шок-собу. Договорили смо се да га посетимо. Отишли смо, али нисмо смели да му прилазимо. Сваког дана смо се појављивали само да питамо сестру како је наш друг. Дан за даном, и једног јутра на вратима смо уместо сестре угледали њега. Доносили смо му сладолед, трешње, фудбалску лопту и још много тога.
Време је пролазило, Милан се опорављао и, после дуже паузе, вратио у школу.
Час историје, наставник прозива Милана да одговара. Наравно, не зна ни једну лекцију и стоји погнуте главе. Само што је наставник значајно подигао обрве, однекуд се подиже једна рука. Први да одговара јавио се дечак који је Милана највише малтретирао, за њим другарица која га је исмевала, а онда и читав разред. Наставник се само осмехнуо и рекао: „Седи, Милане, можда тренутно немаш довољно знања, али, морам да ти честитам јер имаш веома добре другове.“ Милан је подигао главу, осврнуо се око себе и поносно одговорио: „Тако је, наставниче!“
Време је донело доста новина. Милан је почео убрзано да расте и да се развија. Уписао се у фудбалски клуб и испоставило се да је био одличан фудбалер, а и у школи је био све бољи. Ми смо се такође променили и постали свесни тога шта је све могло да се деси. Схватили смо шта смо учинили и, уз грижу савести, трудили смо се да се то не понови.
Грешке могу да се исправе, а то морамо учинити и пре него што нам неко или нешто укаже на њих.
Стефан Јакић VII 4
СМЕШНЕ РЕЧЕНИЦЕ (ПЕТАЦИ) ☺
,,Правио сам се да има кифлица не би ли ме мама истукла“.
,,Тада сам схватио да не треба да будем заграбљив“.
,,Све моје несташлуке ћу вечно памтити на сећање мог детињства“.
,,Сваки човек има детињство било оно лепо или ружно, али га увек упамтимо, али моје детињство је било забавно и њега ћу увек памтити“.
,,Све лепо у животу ја памтим а наравно овај доживљај“.
,,Мој отац је рекао да сачека да чује још неку песму од неке групе који су свирали“.
,,Тада сам схватио да не треба да будем заграбљив“.
,,Све моје несташлуке ћу вечно памтити на сећање мог детињства“.
,,Сваки човек има детињство било оно лепо или ружно, али га увек упамтимо, али моје детињство је било забавно и њега ћу увек памтити“.
,,Све лепо у животу ја памтим а наравно овај доживљај“.
,,Мој отац је рекао да сачека да чује још неку песму од неке групе који су свирали“.
18.1.2013.
Мој деда је рокер
Мој деда је рокер
од главе до пете,
у срцу и души
велико је дете.
Мој деда је рокер
нема ту дилеме.
Ја мог деду волим,
сав је на мене.
Кад се нешто мора,
помаже ми Бора,
од главе до пете
рокерско сам дете.
Кад порастем бићу
исто што и деда,
баш мене брига
што ми мама не да.
Ђурђија Ђукић, VIII5
Све моје глупости,
Градимир Стојковић
Градимир Стојковић
Роман Све моје глупости је неописиво занимљив јер се у њему сусрећемо са мноштвом авантура главне јунакиње, а наше вршњакиње, тинејџерке Богданке Петровић из Београда. Писан је језиком тинејџера којим говори Богданка, звана Штеле, и њено друштво. У књизи можемо наћи много савета као што су: како се искрасти из куће и изаћи са друштвом, како да се понашамо када смо заљубљени, како да направимо некога љубоморним... Мислим да је ово савршен начин да се упознамо са светом дечје књижевности јер се у роману развија трака компликованог филма (живота) наше вршњакиње Богданке. Можда и ми проживљавамо исто, али не знамо од кога да затражимо помоћ; можда и на нашем путу ка остварењу циљева има безброј малих препрека као и на путу главне јунакиње романа уз чију духовитост ћемо их лакше савладати.
Овај роман ме је посебно заинтригирао тиме што је врло занимљив, а самим тим и лак за читање. Запловио сам у безброј авантура и проблема главне јунакиње Богданке, понекад се слагао са њом, а понекад не, али ми је увек мамила осмех. Моја топла препорука је да и ви што пре запловите у авантуре романа Све моје глупости.
Никола Мандић, VII2
Пројекат Наша Школа (nasaskola.rs) © Академија Филиповић
Нека права задржана. Администратори школа су одговорни за објављени садржај
Нека права задржана. Администратори школа су одговорни за објављени садржај