Сарадња са Црвеним крстом

17.10.2017.

Трка за срећније детињство
Традиционална ''Трка за срећније детињство'' под слоганом ''Имамо циљ, дођи на старт'' подржана је данас и од стране ученика наше школе. Око стотинак ученика учествовало је у трци за коју су стартни број стекли по слимболичној цени од 50 динара. Победницима ће бити уручене захвалнице Црвеног крста. „Трка за срећније детињство“ је једна од традиционалних, најмасовнијих и најшире прихваћених реакреативно-хуманитарних активности Црвеног крста намењена подмладку и омладини. Ова активност има за циљ да међу младима у основним и средњим школама подстакне хуманост, промовише здраве стилове живота и пропагира волонтерски рад.

 „КРВ ЖИВОТ ЗНАЧИ“

На конкурсу Црвеног крста Србије на тему ''Крв живот значи'', ученица Милица Симић, 6/2, освојила прву награду на нивоу Града Београда, а трећу награду на истом такмичарском нивоу, добиле су сестрице Кристина и Анђела Срећковић, близнакиње са заједничким радом, 7/1 разреда. Кристина и Анђела су такође са истим радом, предивним колажом – асамблажом, освојиле и другу награду на истом конкурсу, али овог пута на нивоу Црвеног крста Србије.

школска 2016/2017.

Промоција хуманих вредности

У оквиру сарадње основних школа са Црвеним крстом Младеновац организоване су радионице са циљем промовисања културолошких и етничких разлика и указивања на проблеме везане за насиље међу децом и омладином. Овај програм спроводи се од 2009. године и укључује ученике четвртог разреда. Радионице се изводе једном недељно и трају током читаве школске године. Након позитивног искуства које је наша школа стекла учествовањем у радионицама претходних година, ученици 4/2 ОШ „Коста Ђукић“ укључили су се у програм „Промоција хуманих вредности“ који обухвата следеће модуле: Толеранција; Лични и културни идентитет и поштовање разлика; Ненасилно решавање сукоба; Дискриминација и стигматизација; Дечја права; Превенција cyber bullyinga-a. Засад је успешно реализовано пет радионица. Програм спроводи координатор ПХВ Оливера Филиповић, волонтер Црвеног крста Младеновац. 

Сарадња наше школе са Црвеним крстом отпочела је пре више година и успешно се реализује кроз програме, конкурсе и радионице. Ученици и запослени ОШ „Коста Ђукић“ својим ангажовањем подстичу промоцију рада овог удружења у циљу подизања свести појединаца и колектива о неопходности добровољног давалаштва крви.

Конкурс „Крв живот значи“ расписан је на тему добровољног, анонимног и ненаграђеног давалаштва крви. Право учешћа имали су радови ученика основних и средњих школа које су организације Црвеног крста доставиле Црвеном крсту Србије у периоду од 16. фебруара до 8. априла 2016. године. Ученици су се такмичили у три узрасне групе (нижи и виши разреди основне и средње школе) и три категорије – ликовној, литерарној и видео категорији. Пропозиције су налагале да сви радови, без обзира на медиј, морају да садрже знак Црвеног крста, да поседују оригиналност идеје, промовисање лепоте живљења и поклањања, и разумевање личног доприноса промоцији давалаштва крви. Након прегледања радова комисија је прогласила најбоље радове из сваке узрасне категорије за сваки вид конкурисања. У конкуренцији од преко 16000 ученика из 484 школе и 106 средина из Србије, ликовни рад наше ученице Анђеле Петровић освојио је прво место у категорији ученика од 5. до 8. разреда на нивоу Града Београда и прво место на нивоу Републике Србије. Награда за освојено прво место била је десетодневно летовање у одмаралишту Црвеног крста Србије „Криста Ђорђевић“ у Баошићима.

На свечаном уручењу награда које је одржано 20. маја, присуствовали су победници из 21 места из Србије и то из Суботице, Инђије, Житишта, Ковина, Алибунара, Косовске Митровице, Ивањице, Крагујевца, Зајечара, Пријепоља и Београда: са Старог града, Обреновца, Младеновца, Новог Београда и Земуна. Овом приликом организована је изложба ликовних радова у холу Црвеног крста, прочитани су најуспешнији литерарни радови и приказани видео радови награђених. Наша ученица, у пратњи наставника Милана Аћимовића, достојанствено је представила нашу школу и својим радом указала на способност младих да разумеју потребе других људи и спремно реагују упућивањем подршке и помоћи.

У Осечини

Да нисам имала прилике да посетим Осечину, можда и данас не бих знала где се она налази. Припала ми је част да овога лета добијем наградно путовање као одличан ђак.
Све се десило изненада, непланирано и неочекивано. Крајем јула ове године зазвонио је телефон у нашој кући и, по обичају, јавила се моја сестра. Директорка наше школе је тражила да разговара са мојим родитељима. Тражила је од њих сагласност да ме као одличног ученика упуте на наградно путовање – рекреативну наставу у Осечину. Тата, иначе неповерљив, није био баш одушевљен, због тога што брине за мене. Пошто није могао да одоли мојој жељи да са децом из наше школе одем на летовање, пристао је и заједно са мамом (оба родитеља) дао је сагласност.
Путовање је организовао Црвени крст преко немачке фирме „Икеа“. У Осечини смо боравили од првог до осмог августа. Путовање је организовано и изведено по плану, а боравак је за мене био нешто што никада нећу заборавити. Лично, веома сам се лепо провела, а према утисцима друштва са којим сам путовала, рекла бих да су и они веома задовољни. За нашу рекреацију била је задужена васпитачица Јелена Радивојевић из Београда, којој смо ми, група из Младеновца, Сопота, Гроцке послужили као пракса за дипломски рад. Били су укључени и помагали су и волонтери Вања и Аца.
Време смо највише проводили на предивним базенима у Осечини. Пливајући у њима осећала сам се као да сам на мору. Посетили смо знаменита места у околини и то: споменик браће Недића, то су историјске личности. Веома је занимљиво и поучно посетити музеј у Осечини, који својом посебношћу представља јединствену институцију културе. Посетили смо и храм Успења Пресвете Богородице, који је на мене оставио снажне духовне утиске, будући да сам верник. И Петничка пећина нас је одушевила својим значајем. Можда је најзначајније на тој рекреативној настави било то што смо упознати са истраживачким центром „Петница“ у коме бораве млади таленти и баве се науком. Незаборавне су биле и спортске игре. У њима смо и учествовали, а и гледали како други играју. Нарочито ћу памтити кошаркашки турнир на коме је наша екипа изгубила, али не зато што смо били слабији, већ што су судије толерисале неправилно играње противничке екипе.
Никада нећу заборавити утиске са осмодневног боравка у Осечини и журку коју смо имали при растанку са новоупознатим вршњацима и васпитачима.